Падине брдовитог простора и алувијалне равнице поред реке Ђетиње пружале су изванредне услове за живот и стварање насеља, тако да су још у праисторијском добу на овој територији постојала илирска станишта. Насеље задржава континуитет у антици, највише у римском периоду, када су се преко његове територије секле комуникације и муниципије Малвесатиум (терен Висибабе) и Аргентариу (Сребреницу).
Почетком средњег века наступили су бурни догађаји, почев од великих миграционих кретања (сеобе народа), преко експанзионистичке борбе предфеудалних држава на простору Балкана. Иако се не помиње ни у једном до сада познатом извору, са сигурношћу се може тврдити да је Севојно настало у средњем веку, као и већина ужичких насеља, што потврђује турски катастарски попис из 1476. године. Пронађене и публиковане турске земљишне књиге смедеревског Санџака из 1476., документују чињеницу да је Севојно постојало и пре наводне хронолошке одреднице, и то као урбанизовано насеље подељено на Доње и Горње Севојно. Његово влашко, сточарско становништво повукло се испред таласа отоманске инвазије у брдовите крајеве око Ужица и ту се повезало у компактна насеља.
Чињеница да се на подручју Севојна налазила позната црква Брвнара, има посебан значај и тежину са гледишта очувања и културе српског народа и трајног неговања традиционалних историјских вредности. У то време, хришћанска црква, представљала је једину идеолошку и политичку снагу која је била у стању да повеже и уједини народ. Као и остале сличне црквене грађевине и брвнара у Севојну саграђена је у истом архитектонском стилу у 18. веку, а живописана је 1779. године.
Крајем 18. и почетком 19. века, посебно у време српске револуције (1804-1813), запажају се миграциони покрети у селима око Ужица, па и у Севојну, да би се динамичније наставили у ослобођеној Србији после другог устанка 1815. године и долази до пораста броја становника Севојна.
Током драматичних догађаја у Босни и Херцеговини (1875-1878) нагло се погоршавају социјалне, економске и политичке прилике српског становништва. Почињу да пристижу таласи избеглица у округ ужички. Само од краја 1875. године до јула 1876. године доселило се у Ужице и околна села 9726 “оностранаца”. После ослободилачких ратова Србије против Турске (1876-1878), завршава се етапа миграционог кретања и насељавања ужичких села, па и Севојна.
По угледу на остала села око Ужица, а у зависности од економских и географских услова, правца сеоских комуникација, распореда поседа, конституише се Севојно, село старовлашког типа, са кућама које су лоциране на падинама и благим странама, груписане према сродничким односима у заосеоке (џемате), са презименима која асоцирају и подсећају на заједничког претка.
Повољнији друштвено-економски и политички услови утицали су на повећање броја становника све до почетка ослободилачких ратова (1912-1918). У овом периоду Севојно постаје општина и задржава тај статус све до краја II светског рата. Тенденција пораста броја становника трајала је до 1941. године када се грађани Севојна суочавају са драматичним последицама II светског рата, након којег се нарушава демографска равнотежа између наталитета и морталитета великим бројем страдалих. Током немачке окупације у II светском рату, 1941. године, Севојно је било привремено ослобођено од стране Партизана и било је слободно у оквиру Ужичке Републике.
У оквирима СФРЈ, Ужице је било преименовано у Титово Ужице. Ово је био један од разлога због којег је град Ужице добио велику финансијску помоћ од државе и велика улагања у инфраструктуру и локалну индустрију, тако да је на територији Севојна саграђена Ваљаоница бакра Севојно, која је започела производњу 1952. године и развила током година свој капацитет до 60 000 т/год. Поред ваљаонице 1975. године почела је са радом Импол Севал Ваљаоница алуминијума Севојно са инсталираним капацитетима од 51 500 тона хладно ваљаних алуминијумских производа. Ова два постројења су највећи прерађивачи бакра и алуминијума на Балкану и спадају у ред познатих и већих фабрика ове врсте у свету. Њихово пословање допринело је развоју Севојна током друге половине 20. века.